Godina milosrđa je završila na svetkovinu Krista Kralja. U njoj je dozrelo mnogo plemenitih plodova. Božji narod razmišljao je o Božjem milosrđu. Nije Božje milosrđe novost našeg vremena! Ono je progovorilo na križu kad je i razbojniku zajamčen raj. Veliki književnik Papini razmišlja ovako: kad bi mi bilo dano da spasim nekoliko najvažnijih stranica iz svjetske literature prije uništenja svega napisanog, bez razmišljanja bih izabrao stranice o rasipnom ili odlutalom sinu! Sin koji je prezreo očevu dobrotu i odlutao u razvratnost do dna, nikad nije bio napušten od očeve ljubavi. Otac ga je pratio i bolno iščekivao njegov povratak. Povratak je bio ne samo u znaku oproštenja nego je obasut ljubavlju. Sin koji se vratio nije bio nikada “otpisan”, pa ni onda kad je najdublje pao u glib. Nitko ne može biti otpisan ni danas! Svatko ima šansu povratka i Očevog zagrljaja. Stoga teolog Ante Crnčević s pravom ističe na isteku Godine milosrđa: „Očito je da se radi o Papinu iskustvu Godine milosrđa, kojom je on, čini se, bio jako pogođen te da je sazrelo nešto što prije godinu dana njemu nije bilo tako jasno. Naime, prije godinu dana htio je imati misionare milosrđa koji bi kroz godinu dana naviještali da je Bog milosrdan i ljudima koji su najudaljeniji od Crkve i, drugo, da ono što je do sada bilo pridržano biskupu – odrešivanje od grijeha pobačaja – bude dano svim svećenicima do donošenja novih propisa. Iz toga se vidi Papina želja da Božje milosrđe ne bude zatvoreno samo u okvir jedne Godine.”
Krilatica koja se pripisuje Lutheru “Pecca forte, crede fortius” (griješi jako ali vjeruj jače) mogla bi opravdati svaku našu glupost. Ali, ako obraćenje odlutalog ili palog sina i oproštenje sagledamo, uviđamo da je ono obostrano: povratak i zagrljaj koji ga je čekao. Bez povratka sina nema oproštenja. Možda bismo oproštenje mogli usporediti s uskrsnućem mrtvog: povratak i zagrljaj novi je početak. “Jer, ovaj tvoj brat bijaše mrtav i oživje!” – reći će otac starijem bratu koji se nije znao radovati povatku svoga brata.
