“Ne bude li vaša pravednost veća od pravednosti pismoznanaca i farizeja, ne, nećete ući u kraljevstvo nebesko!” – poručuje Isus. O kakvoj se pravednosti radi? Radi se o izvanjskoj pravednosti, mehaničkom održavanju propisa i zakona, ali bez nutarnje iskrenosti. Isus govori o iskrenosti u nama: zagledani u Božji dar, u ljubav koja nam je podarena i odgovoru. Radi se o povratku k sebi samima. Ostaviti lijep dojam da budemo pohvaljeni, da budemo u očima drugih cijenjeni ne znači da smo uistinu to mi. U jezgri našeg bića može biti praznina ili naslage smeća. Isus nas upozorava na povratak k istini: da smo samo milošću Božjom ono što jesmo. Sveti će Pavao to reći riječima: “Ne živim više ja nego Krist živi u meni!” Kad je u jezgri našeg bića Božji milosni dar onda i vanjština ima smisla. Što vrijede lijepi lusteri ako nema struje, životne povezanosti s Božjom ljubavi? Simpatična je ona molitva barabe, jednog grubijana: “Bože, oprosti mi, to Tebe neće ništa koštati a meni puno znači!” Pri tom je prolio suzu! Mi mislimo da sve ovisi o nama a zapravo mi se nalazimo pred Božjim darom koji možemo otkloniti i primiti. Onaj koji je obdaren neće povrijediti brata čovjeka, neće koristiti bližnje kao predmete…
